Tamo i ovde: Dragana Varagić

Dragana Varagić

Dragana Varagić

Glumica Dragana Varagić vratila se iz Kanade gde je živela od devedesetih godina, u Srbiju. Prenosimo delove intervjua koje je dala listu Večernje Novosti.

– Povratak je proces. Treba vremena da mi se poveruje da sam se stvarno vratila, da se suštinski nisam promenila. I da mi ponovo neko pokaže kako se otključavaju još neka vrata i brava koja ne radi. Evo, ove godine su moji studenti diplomirali, “Penelopijada” se igra petu sezonu u Tivtu, znači – četiri godine je otkako sam se vratila iz Toronta. Pa i to je uslovno, pošto sam povremeno odlazila u Kanadu da režiram i predajem, ponešto odigram.

* Po čemu prepoznajete razlike između dve zemlje u svakidašnjem životu?

– Datum povratka nije datum, već osećaj da ste opet prihvaćeni. “Vratila” sam se kad sam shvatila da brava na ulaznim vratima moje zgrade ne mora uvek ispravno da radi, ali i šta treba da učinim da bi se vrata otvorila. Objasnio mi je neko od stanara. Sada sam deo ekipe, jer znam tajnu pokvarene brave. To znači da sam ponovo prihvaćena… Moji studenti su mi objasnili da kao distancu, a ne izraz poštovanja, doživljavaju što ih oslovljavam sa “vi”. Meni je bilo svejedno, ali njima nije. Zbunjivala ih je u početku i “moja” Kanada, kakve im to vežbe donosim. Onda sam za svaku počela da govorim ovo je vežba Bajčetića, ova Minje Dedića, ova Maričića. To im je davalo sigurnost da nisam baš toliko različita od drugih profesora. Sad im je i drago što ponekad ubacujem i kanadske delove programa.

* U poređenju sa ovom dalekom zemljom, koliko su drugačije naše navike, način ponašanja i mišljenja?

– U Kanadi se sve planira. Za sve što hoćete da uradite postoji detaljno pisano obaveštenje, tako da možete samostalno da funkcionišete. Izuzetno se poštuje privatnost i ceni lojalnost. Postoji i svest o zajedničkom interesu. Kanada je zemlja koja obraća pažnju na probleme i rešava ih u hodu. Nije sve idealno, ipak, prisutna je stalna briga. Ako vam se nešto ne sviđa na bilo kom nivou, ima mehanizama da to promenite. Nije sve uvek jednostavno, ali ima načina. Naša dijaspora je dosta naučila o tome. Ceni se dobra organizacija i sami ste odgovorni za aktivno rešavanje svojih problema. Penzioneri volontiraju u bolnicama, školama i prihvatilištima. I, inače je, volontiranje prisutno na svim nivoima u raznim oblicima… Volela bih da se naši mladi ljudi sa dragocenim znanjem stečenim u svetu, vrate jednog dana. Zbog njih bi trebalo rešiti procedure priznavanja stranih diploma. Lično, ja sam ovde odustala od nostrifikacije magistrature sa Univerziteta Toronto… Kod nas ima i samovolje. Pravila možda postoje, ali ih niko ne poštuje. Institucije se urušavaju, vi nemate kome da se obratite. Nema samokritike, dok se kritičnost po pravilu doživljava kao napad na drugog, a ne povod za razmišljanje. Nema ni zajedničkog interesa.

Izvor: Novosti

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *