Tajna srpskog meteorita

Gde je nestao Gučki meteorit

Gde je nestao Gučki meteorit

Na teritoriju Srbije su, u protekla dva veka, pala četiri meteorita, koji su pronađeni i registrovani. Tri meteorita se čuvaju u Prirodnjačkom muzeju, a jedan, čija bi vrednost mogla da bude oko dva miliona evra, je – nestao . I sa drugog meteorita je, prema procenama stručnjaka, tada, između dva rata, ukradeno oko pet kilograma materijala.

Tri kamena i jedan gvozdeni

Pre Prvog svetskog rata Prirodnjački muzej, tadašnji Muzej srpske zemlje, čuvao je tri kamena meteorita, koja su pala iz svemira na Srbiju.

Jelički, koji je pao u reonu planine Jelice 1889. godine, i Sokobanjski (pao 13. oktobra 1877. godine u 14 časova u okolini Sokobanje) bili su dobro proučeni i opisani, a na njima su rađene i hemijske analize.

Međutim, na trećem, koji je pao oko 1891. godine u Guču (Dragačevo), nisu rađene nikakve analize već o njemu postoji samo opis na jedva pola strane papira. I baš taj, koji je bio unikat, je misteriozno nestao. Najverovatnije je bio kameni meteorit, iz grupe hondrita i težio je oko jedan kilogram.

Četvrti meteorit, koji se danas čuva u Prirodnjačkom muzeju je metalni – Dimitrovgradski. On je i najteži. Pao je u Srbiju neposredno pre Drugog svetskog rata, ima čak 100 kilograma i poznat je kao “Dimitrovgradsko gvožđe”.

Nestanak meteorita

Priča o kojoj se možda nikada neće saznati prava istina počinje početkom Prvog svetskog rata, kada su najvrednije stvari iz Muzeja srpske zemlje morale da se sklone na sigurno od neprijatelja.

“Početkom Prvog svetskog rata, 1914. godine, ministar prosvete Kraljevine Srbije naređuje Petru Pavloviću, tadašnjem upravniku Muzeja srpske zemlje, i Živojinu Jurišiću, kustosu, da se vrate iz Niša, gde su bili na dužnostima, u Beograd i da iz muzejskih zbirki izdvoje i evakuišu najvažnije predmete. Oni su tako i postupili. Od sveg materijala koji se tada nalazio u Muzeju, Pavlović i Juršić su izdvojili tri kamena meteorita i staru muzejsku arhivu, spakovali ih u dva sanduka (u jedan meteorite, a u drugi arhivu) i tajno preneli u Niš. Tamo su prepakovani i smešteni u sanduk od debelih dasaka”, priča Miodrag Jovanović, viši kustos edukator Prirodnjačkog muzeja u Beogradu.

Ministarstvo se onda iz Niša prebacilo u Kraljevo, a sa njime i sanduk u kome su bili meteoriti.

“Tada su se Petar Pavlović i Živojin Jurišić dogovorili da s još nekoliko poverljivih ljudi sanduke zakopaju u dvorište jedne kuće. Izabrali su dvorište kraljevačkog trgovca Steve Milosavljevića. Prema službenoj izjavi koju je 9. avgusta 1919. dao Velja S. Marković, predsednik užičkog prvostepenog suda, on je još 1915. saznao za mesto gde je zakopan sanduk od Svetozara Botorića, kafedžije koji je umro tokom rata. Od Botorića je i saznao da bi Nemci za te zakopane stvari dali i pet miliona dinara što je u to vreme bila ogromna suma”.

Iskopavanje je počelo 2. novembra 1918. godine. (U njemu su učestvovali članovi komisije – Velja Marković, Janja Janjićijević, Maksim Bogavac i vlasnik parcele gde je zakopan sanduk Steva Milosavljević).

U sanduku su pronađena tri kamena za koje komisija nije znala šta su – rudno ili meteorsko kamenje, o čemu je sačinjen i zapisnik. Oni su odneti u kancelariju načelnika vojne stanice u Kraljevu i predati Maksimu Bogavcu koji je bio računovođa topčiderske ekonomije, magacioner i zastupnik načelnika vojne stanice.

Meteoriti su od novembra 1918. do kraja januara 1919. godine, bili u prozoru načelnika vojne stanice u Kraljevu, umesto u dobro čuvanom prostoru, objašnjava Jovanović.

“Sredinom novembra za načelnika vojne stanice postavljen je Uroš Kovačević, učitelj iz Valjeva… Krajem januara 1919, po snegu i hladnoći, načelnik je samoinicijativno naredio da se sve preseli iz zgrade osnovne škole u zgradu Ratarske škole”. Tako je i bilo. Međutim, kako se ispostavilo, sve stvari su preseljene osim ta tri kamena…

“Slučajno” zaboravljeni meteoriti završili su u odžaku bivše kancelarije načelnika, verovatno s namerom da se kasnije dođe po njih.

“Međutim, baš to zaboravljeno kamenje pronašla je Persa Teodosijević, famulus škole, i izbacila ih na sneg. Kada je saznao za to, načelnik Kovačević je odmah poslao vojsku koja je meteorite odnela u nepoznatom pravcu. Shvatajući da će biti opasno da ukradu sva tri meteorita, odlučili su za jedan – najmanji – Gučki, a od najvećeg odlomili su deo. Ova dva su vratili”.

Istraga bez rezultata

Od 15. jula 1919. godine, započela je najenergičnija istraga o tome kako i gde je nestao jedinstveni Gučki meteorit i kako se odvalilo pet kilograma meteorita koji je pao u okolini Sokobanje.

Miodrag Jovanović sumnja da su švercerskim kanalima meteoriti preneti do Nemačke i Austrije gde su najverovatnije prodati, a pare su podeljene.

Dragoslav Dimitrijević bankar, koji je u stanici s načelnikom Kovečevićem radio kao pisar, pronađen je tek posle dva meseca i na ispitivanju je rekao da ništa ne zna o tome, nakon čega je i pušten. “Bankara su tražili tri meseca i on je kao takav mogao lako da napravi kontakte s inostranim klijentima i da nađe kanale kako da se ti meteoriti unovče”, kaže Jovanović.

Povodom nestanka Gučkog meteorita i odvaljivanja komada Sokobanjskog, tadašnji upravnik Muzeja Petar Pavlović obavestio je ministra prosvete da istraga nije dala nikakve rezultate. Od ministra je zatraženo da se slučaj uputi državnom pravobraniocu i da se podigne krivična prijava.

Ali, tu je sve stalo, i slučaj je zatvoren.

Za nauku je svaki meteorit važan, a, kako navodi Jovanović, Gučki posebno, pošto se o njemu ništa ne zna. Samo se zna da je pao, kolika mu je bila veličina i da je bio nediferencirani.

Upitan gde bi sada možda mogao da se nađe ovaj skupoceni nebeski kamen, Jovanović pretpostavlja da je verovatno završio u nekoj privatnoj zbirci.

Izvor: Mondo

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *