Iseljavanje u inostranstvo

Iseljavanje u inostranstvo - za i protiv

Iseljavanje u inostranstvo - za i protiv

U raspravu šta dobijaju a šta gube svi koji odluče da se isele u inostranstvo uključili su se i stručnjaci. Prenosimo u celini intervju Marjana Tošića, psihologa i predsednika Udruženja za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije dat “Novostima”, koji je izazvao na stotine komentara.

– Velikim odlukama bi trebalo da prethodi kako racionalno, tako i emocionalno samopreispitivanje. Valja odgovoriti na pitanja: Zašto želim da idem u inostranstvo? Šta govorim drugima, a šta su pravi razlozi? Da li je moja odluka impulsivna, doneta posle neke stresne situacije, ili je rezultat dugotrajne potrebe? Možda više od nečega bežim, nego što ka nečemu želim da idem? Kako zamišljam svoj život tamo gde sam krenuo i koliko je to realno ostvarljivo – kaže Marjan Tošić, psiholog.

* Mnogim ljudima je najteža prepreka kako da se oslobode dužnosti prema roditeljima i ostave ih, često na drugom kontinentu?

– Postoje realni osećaj odgovornosti i nerealni. Neke mlade muči realni osećaj dužnosti zbog specifične porodične situacije i oni, uprkos svojoj velikoj želji da odu, realno procenjuju da ne mogu da napuste porodicu. Naravno, postoji i nerealni osećaj dužnosti, kada se osobi čini da ne bi trebalo da ode za svojim snovima, a kasnije “shvati” da je to bila velika zabluda i propuštena prilika u životu. Veliki je “ulog na stolu” i nije iznenađujuće što proizvodi snažna osećanja, duboka intimna preispitivanja, kao i burne rasprave u porodici.

* Koliko su mladi svesni toga šta ih čeka u inostranstvu u momentu kada donose odluku o odlasku?

– Svaka priča o odlasku i snalaženju u stranoj zemlji je drugačija. Kao što se ljudi u svojoj državi bore na različite načine, tako se snalaze i u stranoj. Nekoga neko tamo čeka, a neko nema nikoga; neko ide zajedno sa nekim, a neko sam; neko je na samom početku imao sreću, neko je doživeo peh. One koji odu čekaju pitanja na koja valja odgovoriti i zadaci koje treba rešiti, kao što su: Osećam li da u ovoj zemlji ima mesta za mene? Gde treba da gradim svoj dom? Ka kojem poslu ovde realno mogu da težim? Što je veći broj pitanja na koje dođoš ne zna da odgovori, povećava se verovatnoća da mu život u novoj sredini neće odgovarati.

* Šta sve gubimo, a šta dobijamo odlaskom?

– Odlaskom u beli svet možemo izgubiti osećaj kontinuiteta svog života, prijatelje, kontakt sa životom sredine i ljudi koje smo poznavali. Možemo razviti osećaj griže savesti što smo napustili bližnje ili zemlju zarad ličnih interesa, ali i da izgubimo onaj tihi, duboki spokoj u duši. U najgorem slučaju ljudima se dogodi da izgube identitet. Prema tome, ukoliko pretpostavimo da je naše preseljenje u drugu sredinu išlo po planu, rizik je da mogu stradati duševni i duhovni aspekti našeg života. S druge strane, odlaskom možemo dobiti potpuno nove doživljaje, poglede na svet i na sebe, ostvariti neke snove, potrebe, želje. Jednom rečju, ako uspemo u tome što smo hteli, možemo da stvorimo sebi i svojoj deci bolji život u materijalnom smislu, što je nekim ljudima sasvim dovoljno da budu zadovoljni.

* Kakav je profil ličnosti koji bi u inostranstvu dobro funkcionisao?

– Idealna osoba je ona koja ima jak razlog zašto odlazi i zašto baš tamo. Važne su povoljne porodične okolnosti koje joj omogućavaju da može da se udalji od bližnjih bez osećaja krivice, da je radoznala i ume da se prilagođava, da zna jezik zemlje u koju ide. Zatim, najbolje je da ima nekog sa kim ide ili da je tamo čeka neko poznat koji će ublažiti osećaj izolovanosti. Neophodno je i da radi neki posao od koga može da se samostalno izdržava, ali i da poseduje otpornost na stres, neuspehe i privremene padove.

* Da li je lakše otići u mladosti i sa kojim se sve dilemama suočava osoba koja zemlju napušta u svojim četrdesetim?

– Mlađim osobama je znatno lakše da život nastave u inostranstvu, jer oni, po prirodi stvari, više gledaju napred nego nazad, usmereni su ka budućnosti i onome šta ih tamo čeka. Stariji vuku sa sobom mnogo veći teret prošlosti, više uspomena, uspostavljenih odnosa, prijateljstava, nezavršenih projekata i poslova, pa im je teže da se usmere na novi život, teže uspostavljaju nova prijateljstva, pitaju se zašto bi sada trebalo da ispočetka nalaze svoje mesto u društvu. Jednostavno, sa godinama je teže odbaciti dotadašnje godine. Mladi nemaju šta da odbace, oni u inostranstvu zapravo počinju da grade svoju budućnost.

* Ako se već odlučimo na odlazak, da li je bolje da imamo češći ili ređi kontakt sa otadžbinom?

– Ljudi se čuju sa svojima onoliko često koliko mogu i koliko osećaju potrebu. Retko se dešava da stalni kontakti sa porodicom i prijateljima odmognu u prilagođavanju u novu sredinu i izgradnji novog života. A i kada se tako nešto dogodi, to nije zbog čestih razgovora, već su oni samo posledica prejakih veza sa roditeljima i prijateljima. Tada je veliko pitanje koliko je odluka da odu uopšte bila ispravna.

* Osećamo li se usamljeno i isključeno kada gledamo slike koje prijatelji “kače” na društvene mreže ili imamo osećaj da smo na neki način prisutni u njihovim životima?

– To zavisi od toga koliko smo se dobro snašli i razvili svoj život i veze u novoj sredini. Ukoliko to nismo uspeli, onda će nam slike prijatelja koje gledamo na „Fejsbuku“ samo otežavati pečalbu i buditi neželjenu nostalgiju. Međutim, ukoliko se dobro snalazimo i imamo život kakav želimo, ako smo zadovoljni, onda ćemo sa radošću gledati te slike i rado dodavati svoje.

Stres za porodicu

Lakše je kada cela porodica odlazi, ako već mora da se ide i ako ne postoji neki za privremeno razdvajanje porodice. S druge strane, praksa pokazuje da je nekada bolje ako prvo ode, recimo, otac da bi “probio led”, našao posao, “ispitao teren”. To može poštedeti nepotrebnog stresa ostale u prvo vreme posle selidbe. Ovako, žena i deca dolaze na nešto što je već pripremljeno i prilagođeno. To je lakše nego kada se odjednom cela porodica, sa kofereima i kesama, nađe na nepoznatom trgu, u sredini, stanu, u nepoznatom životu. Svi će se suočiti sa još puno toga, ali nema potrebe da prvi udarac tuđine bude toliko oštar i jak.

Izvor: Novosti

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *